Полазак у школу представља велики корак у животу сваког детета, без обзира на њихову физичку, интелектуалну и емоционалну зрелост. Физичка и психичка спремност детета за полазак у школу резултат је сложених и испреплетаних утицаја наслеђа и средине.Цео живот детета до поласка у школу,његов телесни развој,развој чула и моторике, развој говора и мишљења, развој појмова и емоција, развој односа са другом децом и другим људима, сва искуства и сви васпитни утицаји којима је дете у том периоду било изложено, својеврсна су припрема за почетак школовања. То је провера дететових интелектуалних, емоционалних и социјалних способности. Са почетком школовања детета мењају се и његове навике, обавезе, одговорности, а те промене се прихватају лакше или теже у зависности од дотадашњег дететовог развоја и васпитања, као и од спремности родитеља и установе у коју се укључује, да му у томе помогну.

Од 1985-86. године психолошка служба је укључена у све области рада школе, почевши од израде базе података која се тиче свих потребних психолошких карактеристика ученика (лист ученика), до детектовања и решавања ученичких проблема, а све у сарадњи са наставницима, родитељима и локалном заједницом.
Врло је важно комплетирати ученичке досијее налазима и мишљењима Интерресорне комисије, лекарским дијагнозама, дијагнозама психолошких служби, анамнезама о психо-социјалном, социо-економском и културном статусу породице и евентуално протоколима са психомоторне реедукације за поједине ученике.

Овакав приступ омогућава идентификацију развојног потенцијала сваког ученика на основу којег се израђују ефикасни индивидуализирани планови рада, прати, проверава и унапређује њихов рад.

У школама које образују ученике са сметњама у развоју, па тако и у нашој, све је више уписаних са психијатријским поремећајима, честе су појаве асоцијалног понашања и поремећаја навика. Недостатак способности расуђивања и сугестибилност ове популације доводи до израженије појаве девијантног понашања, што захтева живу активност психолошко-педагошке службе и у први план ставља васпитну улогу школе.

Поред примарне улоге рада са ученицима и наставницима, школски психолог пружа стручну помоћ и подршку родитељима кроз организована саветовалишта за родитеље.
Такође, посебна пажња се посвећује програму професионалне орјентације и селекције где школски психолог има кључну улогу, обзиром да је круна рехабилитације професионално оспособљавање. С тога, на крају другог циклуса основног образовања и васпитања врши се психолошка анализа и утврђује структура способности, особина личности, мотивациони и социјални статус, као и интересовање ученика, те се кроз тимску размену мишљења (психолог, социјални радник, разредни старешина) ученици усмеравају у различите нивое и врсте занимања.